Можда је најзначајнија тековина модерне архитектуре то што је у делокруг струке на велика врата увела бављење масовним становањем. Током историје професионалне архитекте ретко су пројектовале стамбене зграде намењене такозваним „обичним“ људима, који су углавном били препуштени сами себи, а у великим урбаним срединама често на милост и немилост спекулативних предузимача. Тек од првих деценија двадесетог века почиње озбиљно систематско бављење архитеката масовним становањем, које свој пуни замах доживљава после Другог светског рата у различитим варијантама државе благостања. Била је то несумњиво глобална појава која је превазилазила геополитичке поделе тог периода, окупирајући пажњу струке како на Истоку тако и на Западу, а с деколонизацијом све више и на глобалном Југу. Иако је такво бављење резултирало врло неуједначеним архитектонским квалитетима, оно је ипак на драматичан начин унапредило начин живота милиона људи широм света.

Миленија и Дарко Марушић посветили су своју заједничку каријеру управо том глобалном подухвату. Околности су им ишле на руку, јер се почетак њиховог стручног живота поклопио с почетком „златног доба“ стамбене архитектуре у Београду и Југославији. Шездесетих и седамдесетих година прошлог века настао је сложен али флексибилан систем производње масовног становања, који је архитектама дао прилику за истраживање различитих типологија, организационих схема, па чак и формалне експресивности стамбених зграда. Марушићи спадају међу најпосвећеније и најплодоносније протагонисте тог периода, а њихово насеље Церак-Виногради у Београду антологијско је дело, чији домети далеко превазилазе регионалне границе.

Златно доба, међутим, није дуго трајало, не само у Југославији. С изузетком свега неколицине земаља, од осамдесетих година масовна стамбена изградња се под притиском неолибералних политика вратила у комерцијалну сферу, у којој је квалитет живота корисника подређен финансијским интересима инвеститора. За архитектонска истраживања у таквим условима има мало простора. Архитектонско знање стечено током послератних деценија тако је изгубило терен на коме би могло да се примењује, па је полако и нестало из праксе, преселивши се у домен историје.

Награда Фондације Миленија и Дарко Марушић зато је двоструко значајна. Она је симболична, јер носи име двоје доајена, чија је педесет година дуга каријера била посвећена подизању квалитета живота хиљада становника Београда и Новог Сада. У исто време, међутим, она служи и афирмацији идеје друштвено одговорне стамбене архитектуре у условима који су јој ненаклоњени, ако не и директно супротстављени. Да ли је у таквој ситуацији уопште могуће пројектовати стамбену Архитектуру с великим А, а да она није искључиво у служби привилеговане мањине посебних финансијских могућности? Ко зна. Задатак је несумњиво тежак, али остаје нада да ће Награда Фондације Миленија и Дарко Марушић помоћи да се у животу одржи макар таква аспирација док једног дана не осване неко ново златно доба.

Владимир Кулић, октобар 2024.

Др. Владимир Кулић је историчар архитектуре и професор на Државном универзитету Ајове. Објавио је многобројне чланке и више књига о архитектури Југославије и источне Европе. Кустос је неколико изложби, од којих је најпознатија, „Toward a Concrete Utopia: Architecture in Yugoslavia 1948-1980“, била постављена у Музеју модерне уметности у Њујорку 2018. године. За свој рад добио је више међународних стипендија и награда, међу којима су награде Друштва историчара архитектуре (САД) и Фондације Бруно Зеви (Рим), као и стипендије Националне галерије уметности у Вашингтону и Института за напредне студије у Принстону.