о награди - фондација миленија и дарко марушић

о награди

Награда „Фондације Миленија и Дарко Марушић“ – МДМ додељује се за изузетно стваралачко дело реализовано у области архитектуре становања. Дело које истраживачким поступком и са друштвеном одговорношћу проблематизује тему савременог становања и чини искорак у односу на текућу праксу. Дело које бележи место и време у коме је настало, а које баштини и надграђује протекле суштинске хуманистичке вредности становања, освајајући нове просторе креативности. Овим се условљавају основни критеријуми за вредовање дела, поштујући основна начела из 50-годишњег стваралаштва Миленије и Дарка Марушића-начела контекстуалности, јединства простора (између архитектуре и урбанизма, ентеријера и екстеријера), амбијентализације простора, еволуције идеја и професионалне етике.

Награда обухвата простор бивше Југославије: Србију, Хрватску, Словенију, Македонију, Црну Гору, Босну и Херцеговину – простор у коме су стварали М. и Д. Марушић и у коме су и рођени.

Награда се додељује архитектима–ауторима појединцима или ауторским тимовима, из области архитектуре становања за најуспелије архитектонско дело реализовано у протеклој календарској години, као и у текућој години до датума предаје конкурса.

Вредновање и оцену успешности кандидованих радова врши Жири. Жири награде има пет чланова. Чланове Жирија именује Управни одбор Фондације МДМ.

Награда „Фондације Миленија и Дарко Марушић“ састоји се од повеље и новчаног износа. Уручење награде и повеље има манифестациони карактер афирмације архитектуре и архитеката.

Новчани део награде додељује се из ануитета оснивачких средстава Фондације–главнице коју наменски (за ту сврху) чине лична средства прикупљена из 50-годишњег бављења архитектуром брачног и уметничког пара Миленије и Дарка Марушића ( од награда добијених на архитектонско- урбанистичким конкурсима и наградама за реализована дела).

Документ Правилника награде у пдф-у можете преузети овде .

Састав Жирија:
Миленија Марушић, д.и.а. оснивач Фондације и председник Жирија
проф. Александар Стјепановић, д.и.а. / Србија
проф. др Владимир Кулић, д.и.а., историчар архитектуре / САД
проф. Васо Перовић, д.и.а. / Словенија
др Татјана Стратимировић, д.и.а. / Србија

Миленија Марушић

Миленија Марушић (Ваљево, 1941) дипломирала на Архитектонском факултету Универзитета у Београду. Водећи је пројектант и стручни саветник у Институту за архитектуру и урбанизам Србије (у пензији), члан Академије архитектуре Србије, члан Архитектонске секције УЛУПУДС-а.

Заједно са Дарком Марушићем учествовала је на више ауторских архитектонско урбанистичких конкурса и реализовала више десетине објеката и просторних целина. Заједничке значајније реализације и награде: Насеље Церак Виногради у Београду – Октобарска награда града Београда, 1981; Групација породичних кућа Цвећара у Београду – Награда листа Борба, 1993; Стамбено-пословни објекат у Новом Саду – Награда листа Борба, 1998 и признање ДАНС-а, 1999; Стамбено-пословни објекат у Булевару Краља Александра у Београду – Годишња награда САС-а, 2000; Бензинска станица у Београду – признање Салона архитектуре у Београду, 2003; Пословни објекат Металс банке у Новом Саду – Награда „Ранко Радовић“, награда „Александар Шалетић“, награда Инжењерске коморе Србије, две награде Салона архитектуре ДАНС-а (за архитектуру и ентеријер) и признање Салона архитектуре у Београду, све у 2008; Вртић Плава птица у Београду – Награда града Београда за архитектуру и урбанизам, Годишња награда УАС-а и награда Салона архитектуре у Београду, све у 2012; Велика награда за архитектуру САС-а за животно дело 1993. Награда Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије за животно дело, 2018. Награда „Ђорђе Табаковић“ за изузетан стваралачки и прегалачки допринос у области архитектуре, 2018.

Насеље Церак Виногради (Церак 1 и Церак 2) 2019. године је проглашено за Културно добро Републике Србије и уврштено у сталну колекцију Музеја модерне уметности МоМА у Њујорку, након изложбе „Бетонска утопија – архитектура Југославије 1948-1980“ (јули 2018 – јануар 2019). Овим је насеље афирмисано и као део националног и као део интернационалног културног наслеђа.

Александар Стјепановић

Проф. Александар Стјепановић (1931) редовни професор Архитектонског факултета Универзитета у Београду (у пензији). По стицању дипломе 1957, запошљава се у Урбанистичком заводу града, а од 1963. ради на Архитектонском факултету у Београду. Вршио је дужност декана од 1983. до 1987. и продекана од 1977. До 1979. године. Био је председник Друштва архитеката Београда (од 1995) и Савеза архитеката Србије, члан редакције часописа “Архитектура-Урбанизам”. Бави се архитектонским и урбанистичким пројектовањем, ентеријерном архитектуром и публицистиком. Његов опус броји преко 80 пројеката, од чега је више од трећине реализовано. Био је члан иницијативног оснивачког одбора Академије архитектуре Србије (1995).

Најзначајнији објекти и целине: Стамбени блокови 22 и 23 на Новом Београду са пратећим садржајима (са Б. Јанковићем и Б. Караџићем, 1968-1977), зграда Факултета драмских уметности у Булевару уметности у Новом Београду (1975), стамбено насеље Бањица (са С. Дрињаковићем и Б. Караџићем, 1972-78), зграда Филозофског факултета у Новом Саду (са Љ. Јовановић-Анђелковић и Б. Јанковићем, 1973-80), стамбене зграде у Крушедолској број 7-9 (са М. Живадиновићем и Б. Јанковићем, 1959), Трнској број 7-9 (у истом тиму, 1959), Стојана Протића (са Б. Јанковићем, 1964-65), Раковици (1969-70), доградња Економског факултета у Каменичкој улици број 6 (са М. Кроњом, 1977-80).

Добитник је Велике награде за архитектуру (1992), носилац Октобарске награде града Београда (1975. и 1978), републичке награде дневног листа “Борба” (1975), награде УЛУПУДС-а (1993), Главне награде (1975) и специјалног признања Салона архитектуре (1993).Блок 23 је уврштен у сталну колекцију музеја МоМА након изложбе „Бетонска утопија – архитектура Југославије 1948-1980“ (јули 2018 – јануар 2019), а 2021. Централна зона Новог Београда (9 блокова) у којој су и Блокови 22 и 23 проглашена је за просторну културно историјску целину.

Владимир Кулић

Проф. др Владимир Кулић (Сомбор, 1968) је историчар архитектуре, кустос и критичар. Дипломирао је и магистрирао на Архитектонском факултету Универзитета у Београду и докторирао историју архитектуре на Универзитету у Тексасу у Остину.

Редовни је професор на Државном универзитету Ајове. Био је ко-кустос изложбе Ка конкретној утопији: Архитектура у Југославији 1948-1980 у Музеју модерне уметности у Њујорку (2018-2019). Писац је и уредник више књига, међу којима су Модернисм Ин-Бетwеен: Тхе Медиаторy Арцхитецтурес оф Социалист Yугославиа (2012/2025), Богдановић бy Богдановић: Yугослав Мемориалс тхроугх тхе Еyес оф тхеир Арцхитецт (2018) и Сецонд Wорлд Постмодернисмс: Арцхитецтуре анд Социетy Ундер Лате Социалисм (2019). Најновији сараднички пројект му је изложба Префабрикација солидарности: ИМС Жежељ између Југославије, Кубе и Анголе у Музеју афричке уметности у Београду и на Универзитету Вандербилт у Нешвилу (2025). Добитник је стипендија Института за напредне студије у Принстону (2017), Центра за напредне студије у визуелним уметностима (ЦАСВА) на Националној галерији у Вашингтону (2015), Америчке академије у Берлину (2015), Фондације Грахам (2007, 2014, 2018), и Америчког филозофског друштва (2023).

Добитник је и више награда, међу којима су најважније Награда Бруно Зеви за историјско-теоријски чланак (2010), Награда Немачког архитектонског музеја и Сајма књига у Франкфурту за најбољу књигу о архитектури (2018) и Награда Друштва историчара архитектуре за најбољи каталог изложбе (2021).

Васа Ј. Перовић

Проф. Васа Ј. Перовић (Београд, 1965) дипломирао је на Архитектонском факултету Универзитета у Београду 1992. године. Године 1994. стекао је мастер диплому на Берлаге Институту у Амстердаму, а 1997. основао је архитектонски биро “Бевк Перовић Архитекти” у партнерству са Матијом Бевком у Љубљани.

Портфолио бироа обухвата низ пројеката различитих тема – велике стамбене пројекте, како друштвене тако и комерцијалне, јавне и културне објекте, универзитетске зграде, музеје, пословне зграде, конгресне објекте, као и индивидуалне куће.

Биро је за свој рад добио бројне међународне и националне награде: награда Европске уније за савремену архитектуру, награда Мис ван дер Рое 2007. године (за Математички факултет Универзитета у Љубљани), награда Кунстпреис Берлин 2006. године, 2 награде Пиранези 2005. и 2019. године, као и националне награде – 8 Плечникових награда за најбољи објекат године у Словенији, 4 награде Златна оловка коју додељује Комора архитеката, Прешернова награда – највиша национална награда за културу, 2005. године.

Тренутно биро ради на пројектима у Аустрији, Швајцарској, Чешкој, Словачкој, Белгији, Хрватској и Словенији.

Радови бироа су објављивани у најважнијим међународним публикацијама. Монографско издање часописа Ел Цроqуис о њиховом раду, под насловом „Цондитионалисм“, објављено је у Мадриду. Они активно излажу своје радове на изложбама широм света.

Васа Ј. Перовић је одржао бројна предавања на међународном нивоу и био је гостујући професор на Универзитету Наварра у Шпанији, Универзитету примењених наука у Аугсбургу и Боцхуму у Немачкој, Техничком универзитету у Бечу (Аустрија) и Техничком универзитету у Прагу (Чешка).У статусу је редовног професора на Архитектонском факултету Универзитета у Љубљани.

Татјана Стратимировић

Др Татјана Стратимировић (Београд, 1969) је српски архитекта, која комбинује академску дисциплину, теоријско промишљање и практичан пројектантски приступ.

Дипломирала је, магистрирала и докторирала на Универзитету у Београду – Архитектонском факултету, на коме је вишегодишњи учесник у настави и на студио пројекту породичног становања. Аутор је књиге ‘Непрекинути простор – Модерна кућа’ у издању Задужбине Андрејевић.

Оснивач је ауторске групе НЕО архитекти која је добитник бројних награда на архитектонским конкурсима. Истакнути пројекат је Вила Павловић на Златибору, модеран неорурални објекат – монолит утиснут у пејзаж. У оквиру групе аутора представљала је Србију на XИ Бијеналу архитектуре у Венецији поставком ‘Wохнлицх’. Од 2014. године фокусирана је на архитектонски активизам у области климатских решења у стартапу ‘Нови модел’. Живи и ради у Београду.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ РАДОВА ПРИСПЕЛИХ НА КОНКУРС МДМ ФОНДАЦИЈЕ ЗА 2024/25. ГОДИНУ

(Извод из образложења жирија)

На конкурс Фондације „Миленија и Дарко Марушић” расписан ове године пристигло је 17 радова из Србије, Хрватске и Словеније. Распон пријављених радова кретао се од кућа за одмор и малих субурбаних кућа, преко луксузних вила, до великих вишепородичних зграда; од врло једноставних до врло комплексних објеката; од изузетно малих до изузетно великих; од реконструкције постојећих до новоградње. Материјал пристигао на конкурс осветљава стање стамбене архитектуре у региону. Колективно становање чинило је мањину пријава, при чему се оно показало и квалитативно запостављеним, док су изузетни примери углавном производ индивидуалне градње. Жири је разматрао становање као целовит појам који обухвата различите видове и моделе живљења. Основни критеријум за оцену радова био је шта сваки пројекат пружа ономе који ће у њему живети, посматрајући стан као основну јединицу простора у коме се развија живот породице или појединца. У контексту области пројектантског деловања које је доминантно условљено тржиштем, ова награда има посебан значај као подстицај и начин истицања примера позитивне праксе.

Жири је донео једногласну одлуку о шест радова који су ушли у ужи избор, од којих су два рада равноправно поделила награду.

НАГРАДА

СТАМБЕНА ЗГРАДА ЕЛИПСА
Љубљана, Словенија, 2024.

САДАР+ВУГА, ГРЕГОРЦ/ВРХОВЕЦ, СТУДИО КРИШТОФ
Аутори: Јуриј Садар, Боштјан Вуга, Матија Вуковић, Тјаша Плавец, Рок Дебевец, Вања Грегорц,
Алеш Врховец, Тамара Ријавец, Томаж Криштоф, Шпела Зоре, Андраж Хроват
Фото: Ана Скобе

Пројектантски тим суочио се с урбанистичким захтевом да зграда има основу у облику елипсе. Понуђено решење духовито је поништило такву ригидну форму отварањем раскошних таласастих балкона према зеленилу на јужној страни. Са северне стране, пак, зграда има сасвим другачије лице: њен мирни, компактни волумен с дубоко усађеним лођама директан је одговор традиционалној фасади непосредног суседа.

Једноставан дијаграм разрађен је у комплексну грађевину која доследно генерише стамбени квалитет у свим размерама – од одговора на непосредно окружење, преко елегантне типолошке трансформације, до организације станова и детаља материјализације. Приземље објекта успешно се надовезује на дечје игралиште и на шеталиште с приступом каналу у непосредној близини. Упркос великом распону величина, сви станови имају индивидуалан карактер и нуде могућности за различите животне стилове. Материјализација се реферира на естетику раних шездесетих година и касни модернизам социјалистичке Југославије, а извесна сировост материјала и боја омогућава достојанствено старење објекта.

Балансирајући између поштовања контекста и сопственог идентитета, ова стамбена зграда претвара урбанистичка ограничења у архитектонску предност и може се схватити као

ДВОЈНА АЛПСКА КУЋА
Крањска Гора, Словенија, 2025.

ДЕКЛЕВА ГРЕГОРИЦ АРХИТЕКТС
Аутори: Аљоша Деклева, Тина Грегориц, Јан Зузек, Анди Кодер
Фото: Ана Скобе

Реинтерпретација традиционалне типологије планинске куће одговара на нове услове живота у којима границе између примарног боравишта и куће за одмор постају све порозније. Смештена на изузетно стрмом терену, ова кућа-кула нуди изванредну комбинацију интимности и отворености ка спектакуларном алпском пејзажу. Градација простора – од отвореног приступног балкона преко кровом наткривене терасе до великог прозора дневног боравка – ствара секвенцу визура које кадрирају пејзаж попут објектива камере.

Трансформација коју је донела пандемија KОВИД-19 омасовила је становање у кућама за одмор, чинећи викендице равноправним местом становања. Овај пројекат прихвата ту нову реалност кроз организацију простора која се ослања на традицију станоградње развијане у региону током шездесетих и седамдесетих година. Простор је екстремно ефикасно решен кроз сажету “кружну везу” која ослобађа кретање, без иједног квадратног метра вишка. Истовремено, стратешко отварање према пејзажу драматизује визуре и превазилази физичке димензије објекта.

Материјализација представља богату и прецизну интерпретацију традиционалних грађевинских техника. Тектоничка поетика огледа се у тераси подупртој високим В-стубовима, крову који технички префињено додирује главни волумен, и фасадном платну „изатканом” од дрвених летвица које истовремено филтрирају светлост и чувају приватност. Сваки детаљ, од рустикалног третмана дрва до елегантних конструкцијских спојева, доприноси целини која је истовремено савремена и укорењења у локалној традицији.

Ова двојна алпска кућа тако постаје тихи одговор на несигурности савременог живота. У питању је архитектура која не прави разлику између свакодневног и повременог, између рада и одмора, између урбаног и руралног, већ све те категорије стапају у јединствено просторно искуство прилагођено флуидности савременог живота.

УЖИ ИЗБОР

КУЋА НА ИВИЦИ РАВНИЦЕ
Мурска Собота, Словенија, 2024.

ТОМАЖ ЕБЕНШПАНГЕР
Томаж Ебеншпангер, СКУПАЈ АРХИТЕКТИ
Фото: Ана Скобе

Пројекат је надахнута реинтерпретација модернистичке куће-стакленог павиљона, са јасним референцама на историјске узоре попут Миса, Филипа Џонсона и Ричарда Нојтре. Конципирана као један јединствени неподељени простор, кућа враћа становање његовој есенцијалној форми. Оно што је неочекивано није сам концепт, већ његов контекст – предграђе малог словеначког града, где павиљонска основа вешто уметнута у традиционални улични низ истовремено поштује и негира своје окружење. Кућа као да „захтева” за себе целу нетакнуту равницу на чијој се ивици налази.

Програм је радикално једноставан: кућа за једну особу-хедонисту, можда повремено за две, али за треће нема места. Овај високо индивидуализован приступ становању резултује простором који је истовремено интиман и отворен, заштићен и изложен.

Конструктивни систем демонстрира прецизно преклапање функционалне и конструктивне логике кроз инфраструктурне нише које су уједно и носећи елементи. Луксуз модернистичких узора овде замењује робусност бетонских кутија које чине контрапункт елеганцији стаклене опне. Ова дуалност – нежног и робусног, лаког и тешког, ефемерног и трајног – тематски је доследно грађена кроз цео пројекат.

„Коцка шећера”, како је један члан жирија назвао ову кућу, доследно је спроведена у функцији, конструкцији, обликовању, материјалу и опреми, од концепта до набора беле завесе. Концептуална и организациона чистота пројекта, заједно са материјалном прецизношћу израза, резултира високим естетским квалитетом који је суздржан у изразу, а искрен, отворен и непосредан у приступу.

Б2 ХОУСЕ (ХИША Б2)
Љубљана, Словенија, 2024.

СТУДИО АРП
Матјаж Болчина, Ернест Милчиновић,
Уршка Берток Херман, Јан Жонта
Фото: Ана Скобе

Пројекат чине обнова скоро један век старе куће у некадашњем вртном насељу и њена павиљонска доградња којом се стамбени простор приземља повезује с баштом. Чување постојеће зграде вредно је поштовања и указује да се наслеђеном стамбеном фонду могу успешно додати нови квалитети.

Алудирајући на Мисов нереализовани пројекат Куће за одмор од опеке из приближно истог периода као оригинална кућа, доградња доводи у неочекивани дијалог два различита историјска модела која се обично међусобно искључују. Огољени бели зидови старе куће контрастирају прецизном слогу опеке доградње; традиционалне „кутијасте” собе старе куће остављене су без јасне програмске дефиниције, док просторно отворена доградња има прецизно дефинисане функционалне зоне. Овакве сталне инверзије чине пројекат живим и изванредно захвалним за анализу. Жири једино има примедбу на третман старе куће с које су уклоњени готово сви оригинални детаљи и слојеви протеклог времена, чиме је њена аутентичност стерилисана до граница прихватљивог.

ПОРОДИЧНИ ОБЈЕКАТ ТЛС/
Београд, Србија, 2024.

МАПА АРХИТЕКТС
Аутор: Предраг Милутиновић

Једнопородични стамбени објекат велике квадратуре реинтерпретира моделе модернистичке виле, са референцама које сежу од Мисове Куће Тугендхат до београдских међуратних вила.

Архитектонска намера да се објекат у крупним потезима раслоји, огради и одреди према луксузном резиденцијалном контексту Толстојеве улице успела је у својој једноставности. Упркос изузетно великим габаритима, објекат је релативно ненаметљиво смештен у односу на суседне објекте, градећи пристојан однос у контексту у којем је та врста урбаности постала реткост. Вешта архитектонска артикулација огледа се у разлагању нивоа и пажљивом обликовању волумена.

Богата али умирена материјалност и прецизност у изразу доказ су да је у данашњем друштву уништених вредносних система могуће градити чак и екстремно луксузне зграде с мером.

ПОРОДИЧНА КУЋА С&А
Сурчин, Србија, 2024.

СТУДИО ЕННД
Аутори: Ела Нешић, Данило Недељковић

Ова непретенциозна породична кућа у рубном градском насељу представља успешан пример комбиновања традиционалне ушорене војвођанске матрице са савременим стамбеним захтевима. Пројекат се при томе и поједностављеном формом и отворима који алудирају на кибиц-фенстер такође надовезује на локалну традицију.

Двоетажно решење омогућило је успешно решен дневни стамбени простор, мада је коришћење галерије за спавање донекле упитно. Посебно је успешна повезаност традиционалног домаћинског дела куће – кухиње и стола за ручавање – са баштом дуж целе парцеле, што одржава континуитет живота карактеристичан за овај тип насеља.

Реализован са ограниченим средствима и локалном радном снагом, пројекат показује да је и данас могуће учити од традиционалне архитектуре са свежином и оптимизмом, што је драгоцен доказ да ни у сеоској и предградској структури нису изгубљене све битке за квалитет.

ОСТАЛИ РАДОВИ

Прегледајући и детаљно анализирајући сваки од 17 приспелих радова жири је закључио да нема потребе за појединачним образложењима радова који нису ушли у ужи избор.

Из образложења радова који су ушли у ужи избор могу се сагледати особине сваког рада изведене из основних критеријума на основу којих је вреднован сваки рад.

Критеријума заснованих на јединству простора становања почев од организације стана, заједништва у вишепородичном објекту,заузетости и намени парцеле, односа према суседима
и статуса у ширем градском,односно природном окружењу.