о награди
Награда „Фондације Миленија и Дарко Марушић“ – МДМ додељује се за изузетно стваралачко дело реализовано у области архитектуре становања. Дело које истраживачким поступком и са друштвеном одговорношћу проблематизује тему савременог становања и чини искорак у односу на текућу праксу. Дело које бележи место и време у коме је настало, а које баштини и надграђује протекле суштинске хуманистичке вредности становања, освајајући нове просторе креативности. Овим се условљавају основни критеријуми за вредовање дела, поштујући основна начела из 50-годишњег стваралаштва Миленије и Дарка Марушића-начела контекстуалности, јединства простора (између архитектуре и урбанизма, ентеријера и екстеријера), амбијентализације простора, еволуције идеја и професионалне етике.
Награда обухвата простор бивше Југославије: Србију, Хрватску, Словенију, Македонију, Црну Гору, Босну и Херцеговину – простор у коме су стварали М. и Д. Марушић и у коме су и рођени.
Награда се додељује архитектима–ауторима појединцима или ауторским тимовима, из области архитектуре становања за најуспелије архитектонско дело реализовано у протеклој календарској години, као и у текућој години до датума предаје конкурса.
Вредновање и оцену успешности кандидованих радова врши Жири. Жири награде има пет чланова. Чланове Жирија именује Управни одбор Фондације МДМ.
Награда „Фондације Миленија и Дарко Марушић“ састоји се од повеље и новчаног износа. Уручење награде и повеље има манифестациони карактер афирмације архитектуре и архитеката.
Новчани део награде додељује се из ануитета оснивачких средстава Фондације–главнице коју наменски (за ту сврху) чине лична средства прикупљена из 50-годишњег бављења архитектуром брачног и уметничког пара Миленије и Дарка Марушића ( од награда добијених на архитектонско- урбанистичким конкурсима и наградама за реализована дела).
Документ Правилника награде у пдф-у можете преузети овде .
Састав Жирија:
Миленија Марушић, д.и.а. оснивач Фондације и председник Жирија
проф. Александар Стјепановић, д.и.а. / Србија
проф. др Владимир Кулић, д.и.а., историчар архитектуре / САД
проф. Васо Перовић, д.и.а. / Словенија
др Татјана Стратимировић, д.и.а. / Србија
Миленија Марушић
Миленија Марушић (Ваљево, 1941) дипломирала на Архитектонском факултету Универзитета у Београду. Водећи је пројектант и стручни саветник у Институту за архитектуру и урбанизам Србије (у пензији), члан Академије архитектуре Србије, члан Архитектонске секције УЛУПУДС-а.
Заједно са Дарком Марушићем учествовала је на више ауторских архитектонско урбанистичких конкурса и реализовала више десетине објеката и просторних целина. Заједничке значајније реализације и награде: Насеље Церак Виногради у Београду – Октобарска награда града Београда, 1981; Групација породичних кућа Цвећара у Београду – Награда листа Борба, 1993; Стамбено-пословни објекат у Новом Саду – Награда листа Борба, 1998 и признање ДАНС-а, 1999; Стамбено-пословни објекат у Булевару Краља Александра у Београду – Годишња награда САС-а, 2000; Бензинска станица у Београду – признање Салона архитектуре у Београду, 2003; Пословни објекат Металс банке у Новом Саду – Награда „Ранко Радовић“, награда „Александар Шалетић“, награда Инжењерске коморе Србије, две награде Салона архитектуре ДАНС-а (за архитектуру и ентеријер) и признање Салона архитектуре у Београду, све у 2008; Вртић Плава птица у Београду – Награда града Београда за архитектуру и урбанизам, Годишња награда УАС-а и награда Салона архитектуре у Београду, све у 2012; Велика награда за архитектуру САС-а за животно дело 1993. Награда Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије за животно дело, 2018. Награда „Ђорђе Табаковић“ за изузетан стваралачки и прегалачки допринос у области архитектуре, 2018.
Насеље Церак Виногради (Церак 1 и Церак 2) 2019. године је проглашено за Културно добро Републике Србије и уврштено у сталну колекцију Музеја модерне уметности МоМА у Њујорку, након изложбе „Бетонска утопија – архитектура Југославије 1948-1980“ (јули 2018 – јануар 2019). Овим је насеље афирмисано и као део националног и као део интернационалног културног наслеђа.
Александар Стјепановић
Проф. Александар Стјепановић (1931) редовни професор Архитектонског факултета Универзитета у Београду (у пензији). По стицању дипломе 1957, запошљава се у Урбанистичком заводу града, а од 1963. ради на Архитектонском факултету у Београду. Вршио је дужност декана од 1983. до 1987. и продекана од 1977. До 1979. године. Био је председник Друштва архитеката Београда (од 1995) и Савеза архитеката Србије, члан редакције часописа “Архитектура-Урбанизам”. Бави се архитектонским и урбанистичким пројектовањем, ентеријерном архитектуром и публицистиком. Његов опус броји преко 80 пројеката, од чега је више од трећине реализовано. Био је члан иницијативног оснивачког одбора Академије архитектуре Србије (1995).
Најзначајнији објекти и целине: Стамбени блокови 22 и 23 на Новом Београду са пратећим садржајима (са Б. Јанковићем и Б. Караџићем, 1968-1977), зграда Факултета драмских уметности у Булевару уметности у Новом Београду (1975), стамбено насеље Бањица (са С. Дрињаковићем и Б. Караџићем, 1972-78), зграда Филозофског факултета у Новом Саду (са Љ. Јовановић-Анђелковић и Б. Јанковићем, 1973-80), стамбене зграде у Крушедолској број 7-9 (са М. Живадиновићем и Б. Јанковићем, 1959), Трнској број 7-9 (у истом тиму, 1959), Стојана Протића (са Б. Јанковићем, 1964-65), Раковици (1969-70), доградња Економског факултета у Каменичкој улици број 6 (са М. Кроњом, 1977-80).
Добитник је Велике награде за архитектуру (1992), носилац Октобарске награде града Београда (1975. и 1978), републичке награде дневног листа “Борба” (1975), награде УЛУПУДС-а (1993), Главне награде (1975) и специјалног признања Салона архитектуре (1993).Блок 23 је уврштен у сталну колекцију музеја МоМА након изложбе „Бетонска утопија – архитектура Југославије 1948-1980“ (јули 2018 – јануар 2019), а 2021. Централна зона Новог Београда (9 блокова) у којој су и Блокови 22 и 23 проглашена је за просторну културно историјску целину.
Владимир Кулић
Проф. др Владимир Кулић (Сомбор, 1968) је историчар архитектуре, кустос и критичар. Дипломирао је и магистрирао на Архитектонском факултету Универзитета у Београду и докторирао историју архитектуре на Универзитету у Тексасу у Остину.
Редовни је професор на Државном универзитету Ајове. Био је ко-кустос изложбе Ка конкретној утопији: Архитектура у Југославији 1948-1980 у Музеју модерне уметности у Њујорку (2018-2019). Писац је и уредник више књига, међу којима су Модернисм Ин-Бетwеен: Тхе Медиаторy Арцхитецтурес оф Социалист Yугославиа (2012/2025), Богдановић бy Богдановић: Yугослав Мемориалс тхроугх тхе Еyес оф тхеир Арцхитецт (2018) и Сецонд Wорлд Постмодернисмс: Арцхитецтуре анд Социетy Ундер Лате Социалисм (2019). Најновији сараднички пројект му је изложба Префабрикација солидарности: ИМС Жежељ између Југославије, Кубе и Анголе у Музеју афричке уметности у Београду и на Универзитету Вандербилт у Нешвилу (2025). Добитник је стипендија Института за напредне студије у Принстону (2017), Центра за напредне студије у визуелним уметностима (ЦАСВА) на Националној галерији у Вашингтону (2015), Америчке академије у Берлину (2015), Фондације Грахам (2007, 2014, 2018), и Америчког филозофског друштва (2023).
Добитник је и више награда, међу којима су најважније Награда Бруно Зеви за историјско-теоријски чланак (2010), Награда Немачког архитектонског музеја и Сајма књига у Франкфурту за најбољу књигу о архитектури (2018) и Награда Друштва историчара архитектуре за најбољи каталог изложбе (2021).
Васа Ј. Перовић
Проф. Васа Ј. Перовић (Београд, 1965) дипломирао је на Архитектонском факултету Универзитета у Београду 1992. године. Године 1994. стекао је мастер диплому на Берлаге Институту у Амстердаму, а 1997. основао је архитектонски биро “Бевк Перовић Архитекти” у партнерству са Матијом Бевком у Љубљани.
Портфолио бироа обухвата низ пројеката различитих тема – велике стамбене пројекте, како друштвене тако и комерцијалне, јавне и културне објекте, универзитетске зграде, музеје, пословне зграде, конгресне објекте, као и индивидуалне куће.
Биро је за свој рад добио бројне међународне и националне награде: награда Европске уније за савремену архитектуру, награда Мис ван дер Рое 2007. године (за Математички факултет Универзитета у Љубљани), награда Кунстпреис Берлин 2006. године, 2 награде Пиранези 2005. и 2019. године, као и националне награде – 8 Плечникових награда за најбољи објекат године у Словенији, 4 награде Златна оловка коју додељује Комора архитеката, Прешернова награда – највиша национална награда за културу, 2005. године.
Тренутно биро ради на пројектима у Аустрији, Швајцарској, Чешкој, Словачкој, Белгији, Хрватској и Словенији.
Радови бироа су објављивани у најважнијим међународним публикацијама. Монографско издање часописа Ел Цроqуис о њиховом раду, под насловом „Цондитионалисм“, објављено је у Мадриду. Они активно излажу своје радове на изложбама широм света.
Васа Ј. Перовић је одржао бројна предавања на међународном нивоу и био је гостујући професор на Универзитету Наварра у Шпанији, Универзитету примењених наука у Аугсбургу и Боцхуму у Немачкој, Техничком универзитету у Бечу (Аустрија) и Техничком универзитету у Прагу (Чешка).У статусу је редовног професора на Архитектонском факултету Универзитета у Љубљани.
Татјана Стратимировић
Др Татјана Стратимировић (Београд, 1969) је српски архитекта, која комбинује академску дисциплину, теоријско промишљање и практичан пројектантски приступ.
Дипломирала је, магистрирала и докторирала на Универзитету у Београду – Архитектонском факултету, на коме је вишегодишњи учесник у настави и на студио пројекту породичног становања. Аутор је књиге ‘Непрекинути простор – Модерна кућа’ у издању Задужбине Андрејевић.
Оснивач је ауторске групе НЕО архитекти која је добитник бројних награда на архитектонским конкурсима. Истакнути пројекат је Вила Павловић на Златибору, модеран неорурални објекат – монолит утиснут у пејзаж. У оквиру групе аутора представљала је Србију на XИ Бијеналу архитектуре у Венецији поставком ‘Wохнлицх’. Од 2014. године фокусирана је на архитектонски активизам у области климатских решења у стартапу ‘Нови модел’. Живи и ради у Београду.